IMT – inženjerski trud protiv državne inercije

Industrija mašina i traktora ostvarila je vrhunac proizvodnje 1989. godine: 42.500 traktora izašlo je te godine iz njenih postrojenja. Kako piše ekonomista Nebojša Katić državna i društvena svojina i nefleksibilno tržište rada stvarali su realne vrednosti o kojima privatizovana Srbija može samo da sanja. Teško je dokučiti zašto je to tako a kritičari i jednog i drugog ekonomskog sistema neretko su suviše oštri da bi razumno mogli da sagledaju njihove prednosti i mane.


Aveti prošlosti – Ekonomska kriza kroz koju u ovom ili onom obliku Srbija prolazi već tridesetak godina uslovljena je mnogim činiocima. Pojedini stručnjaci ukazuju na političke razloge kao na ključ za njeno razumevanje: sankcije, raspad Jugoslavije, turbulencije u unutrašnjem političkom životu. Drugi, pak, korake krize traže dublje i nalaze ih još u godinama kada je industrijska proizvodnja Srbije bila na vrhuncu a zemlja na pragu industrijskog preobražaja. Političke neprilike samo su ubrzale i produbile ovu krizu.

U drugu grupu može se svrstati i gospodin Slobodan Petrović, inženjer koji je od 1983. godine bio zaposlen u IMT-u. Petrović je bio na čelu upravnog odbora fabrike 1997/98. a potom 2004/05. godine. Kao generalni direktor vodio je preduzeće od 2005. do 2013. godine. Prema njegovim rečima prvi proizvodni bum IMT je doživeo jer je tada u Jugoslaviji veliki broj poljoprivrednika prvi put nabavljao traktore. Kriza potražnje je zahvatila i svetsku traktorsku industriju nekih 25 godina pre IMT. Veliki proizvođači su uvideli da tržište traži traktore veće snage i većeg komfora – broj prodatih jedinica je smanjen ali su zato povećani prihod i profit. Takođe, došlo je do ukrupnjavanja i udruživanja proizvođača a napuštan je koncept da se sve proizvodi na jednom mestu.imt-8

Kako bi i beogradski proizvođač traktora pratio ove trendove grupa mlađih inženjera je napravila plan koji tada nije naišao na odobravanje. Prema Petrovićevim rečima, period između 1986. i 1991. godine bio je vreme pogodno da se fabrika preobrati i prilagodi novim trendovima u proizvodnji traktora. Bez obzira na to, dobri proizvodni rezultati i sve snažnija tehničko-tehnološka baza doveli su do toga da IMT sarađuje sa nekim od vodećih svetskih proizvođača komponenata. Na primer, u saradnji sa velikim nemačkim proizvođačem menjača, CTF-om, IMT je trebalo da na tri transmisije proizvede tri teška traktora velikih snaga sa kojima bi bio konkurentan na svetskom tržištu. Ova saradnja je prekinuta zbog sankcija SRJ.

U vreme međunarodne izolacije i IMT je morao da tavori – socijalne prilike uslovile su da se političkim odlukama onemogući otpuštanje radnika a dostupna sredstva za proizvodnju kao i potražnja na jedino dostupnom unutrašnjem tržištu bili su mizerni. Nelojalno bankarsko poslovanje dovelo je i do ozbiljnih knjigovodstvenih minusa. Naime, IMT je uzeo više kredita od Beobanke za koje je obračunavana astronomska kamatna stopa – ovo je dovelo do toga da 2002. Beobanka potražuje više sredstava od IMT-a nego što je bila novčana masa u celoj Jugoslaviji! Prema Petrovićevim rečima, dug prema Beobanci, kojom sada upravlja Agencija sa osiguranje depozita, najveći je izvor finansijskih problema IMT.

Međutim, Vlada Srbije je 2002. napravila program regulisanja unutrašnjih dugovanja u Srbiji. On je podrazumevao da se dugovi preračunaju u devizni znak i da se obračunava kamata od 8% godišnje. Sa 135 milijardi dugovi su pali na 35 milijardi dinara. Podsećamo da je kurs evra prema dinaru bio 1:60 i da je novčana masa bila relativno mala – unutrašnja dugovanja su tako onemogućavala poslovanje mnogih preduzeća. IMT je uspeo da isposluje da se na sličan način regulišu i dugovanja prema Beobanci: obračunato je 3 miliona evra glavnice i 11 miliona evra duga ali je i ovaj dug Beobanka nastavila da ukamaćuje kao da je reč o iznosu glavnice. Posle 2000. preduzeće je uzelo samo jedan bankarski kredit od milion evra kada je njime upravljao direktor Vidan Đoković. Ovaj kredit je uz dosta poteškoća u celosti isplaćen. Osim toga sredstva su obezbeđivana prodajom neproizvodne imovine i trošena su uglavnom za isplatu zaostalih zarada i namirivanje komunalnih dugovanja.

Privatizacija i/ili restrukturiranje – U jesen 2005. godine doneta je odluka da se IMT privatizuje. Privatizaciju je finansirala Svetska banka a privatizacioni savetnik došao je iz Rajfajzen banke. Raspisan je tender na koji su se javila četiri velika proizvođača koja nisu imala odgovarajuću ponudu. Za drugi tender je prodato dvadesetak dokumentacija, bila su tri ponuđača i sklopljen je ugovor sa Cepterom. Međutim, Cepter nije uplatio ugovorena sredstva pa je Agencija za privatizaciju pregovarala sa drugoplasiranim i trećeplasiranim na tenderu ali dogovor nije postignut. Ostaje upitno zašto tender nije održan. Prema Petrovićevim rečima, posle druge neuspešne privatizacije i dubokog zalaženja u 2009. godinu postalo je jasno da od privatizacije neće biti ništa.

Tadašnji generalni direktor navodi da je onda, sopstvenim snagama i uz velike poteškoće fabrika sama pokrenula proces restrukturiranja 2010. godine. Napravljen je plan koji je poslat svim državnim organima ali niko nije reagovao niti je postojala volja da se ozbiljnije pozabave restrukturiranjem.Sajam poljoprivrede 2015

Do kratkotrajnog proizvodnog oporavka došlo je kada je u vreme ministrovanja Mlađana Dinkića Vlada ponudila program subvencionisane kupovine traktora. Pokazalo se da je ovaj program dobra ideja: u 2009. uvoz traktora opao je za četiri puta a uvoz polovnih traktora u potpunosti je prekinut. Bez obzira na to što je program pokazao blagotvorni uticaj na srpsku mašinsku industriju ministar Saša Radulović nije predvideo sredstva za ovaj program u budžetu za 2013. godinu.

U čekanju privatizacije IMT je konačno podržavljen 2013. godine. Za predstavnika državnog kapitala postavljen je Bane Ivković. Program koji je za potrebe IMT izradio Mašinski fakultet, prema Petrovićevim navodima, zapravo predstavlja samo prilagođen raniji program o restrukturiranju. Ni ovaj program nije energično sprovođen. Naprotiv – Nadzorni odbor koji je prema novom Zakonu o privrednim društvima zamenio ranije telo Upravni odbor pokazao se kao potpuno nekompetentan. Članove ovog tela predložila je Vlada Republike Srbije a imenovala je Skupština akcionara IMT-a u kojoj je odlučujući glas imao predstavnik državnog kapitala (sa udelom od 94,5% kapitala odnosno glasova akcionara). Samo jedna osoba u Nadzornom odboru imala je fakultetsku spremu a na čelo ovog tela postavljen je Miodrag Pavlović, čovek bez iskustva u mašinskoj industriji, po struci RTV tehničar, koji je dobar deo radnog veka proveo radeći kao sobar u hotelu Jugoslavija. Sindikalci navode da ni tada nije bilo reči o gašenju fabrike i da su radnici očekivali obnovu proizvodnje. Kao grom iz vedra neba stigla je vest da treba da se opredele: za socijalni program ili produžetak neizvesnog radnog odnosa. U decembru 2014. mnogi zaposleni iz IMT su prekinuli radni odnos u ovoj fabrici.

Supstanca je sačuvana – Slobodan Petrović navodi da iako nadležni na IMT nisu obraćali mnogo pažnje fabrika nije sedela skrštenih ruku i veliki napor je uložen u razvoj novih proizvoda. Od 2002. godine građeni su traktori sa Džon Dir motorima. Nije bilo obrtnih sredstava da se pređe na masovniju proizvodnju.

Dva modela, IMT 550.10 i IMT 550.11, građeni su sa Perkins motorom i sertifikovani za EU tržište. IMT je direktno u Peterboru kupovao ove motore a zbog svoje reputacije nije morao da ih plaća unapred. Kupljeno je oko 100 motora – koliko je bilo obrtnih sredstava – manji broj ovih traktora izvezen je u Italiju a neki u Sloveniju, Hrvatsku i Rumuniju. Pripremljena su još dva modela većih snaga za sertifikaciju ali nije bilo dovoljno sredstava da se ovo izvede. Iako su u državnom budžetu bila predviđena sredstva za ovu namenu IMT kao preduzeće u restrukturiranju i gubitaš nije mogao da konkuriše za dobijanje ove državne pomoći. Slobodan Petrović navodi da je jedan od ciljeva ovih razvojnih poduhvata bio da se pokaže kako bez obzira na poteškoće imamo proizvod i za najzahtevnija svetska tržišta. U očekivanju obnove proizvodnje fabrika se pripremala i za ulazak zemlje u Evropsku Uniju – bez obzira na neizvesnost ovog procesa širenjem Evropske unije se smanjivao broj tržišta na koje je bilo moguće prodavati nesertifikovane traktore.

Prema rečima bivšeg generalnog direktora i dalje postoji zainteresovanost ozbiljnih firmi da preuzmu tehničko-tehnološko nasleđe IMT-a i da pod tim brendom nastave proizvodnju traktora u Srbiji. Stečaj ne mora da bude kraj firme a likvidacija i prodaja opreme u staro gvožđe a imovine kroz sitne parcele bi bila najgore rešenje. Moguće je naravno prodati i proizvodno preduzeće sa i bez imovine. Više nekadašnjih rukovodilaca kao i bivših radnika u preduzeću smatraju da bi bilo najpogodnije prodati znatan deo preostalog zemljišta i obnoviti proizvodnju na istoj ili nekoj drugoj lokaciji. Interesantno da su različiti rukovodioci koji su vodili preduzeće u različitim ekonomskim i političkim uslovima dolazili do gotovo identičnog zaključka: IMT i dalje može da bude uspešno preduzeće jer je velike napore ulagao u razvoj i jer postoje zainteresovani strateški partneri koji mogu da obnove proizvodnju.

Miloš Milojević, Stanje Stvari